7.2.11

Književne radionice - za i protiv

Gošća autorka: Milena Ilić
Nevezano za prethodni post o relativizaciji pravila prilikom pisanja i čitanja, smatram da je neophodno skrenuti pažnju na neke bitne i korisne savete koje afirmisani i neafirmisani pisci, književni teoretičari i iskusni čitaoci mogu da podele sa piscima u ovakvom vidu interakcije.

Čini se da je nebitno da li je reč o piscu početniku ili piscu u zenitu – svako ko iole želi da svoje pisanje usavrši, rado će poslušati mišljenje  drugih ljudi. Relevantnost mišljenja zavisi od toga gde i od koga ga tražite. Nećete na isti način prihvatiti mišljenje strine i nekog sa književne radionice. Možda ćete više verovati strini, a zazirati od onih koji vaše delo kritikuju zato što ga ne razumeju. Moj savet je da razmotrite svaku sugestiju, i pokušate da se skoncentrišete na njenu nameru. Već je bilo reči o sumnjivim merilima  prilikom procenjivanja dela, pa bi bilo najbolje da pokušate da kombinujete pravila i odstupanje od istih. Morate imati na umu da je pisanje zanat koji može i treba da se usavršava, menja, prolazi kroz različite faze, da bi se utvrdio neki stil s kojim se kasnije može eksperimentisati.

U samom naslovu ovog posta stoji „za i protiv“, a opet mi se čini da ću se ovde usredsrediti na ovo „za“, iako ću započeti sa nečim što bi moglo da se svrsta u „protiv“.


Šta ljude odbija od učestvovanja u književnim radionicama


- Nedostatak novca

- Nedostatak samopouzdanja

- Nedostatak želje za promenom stila pisanja

Iako nisam baš najbolje upoznata sa praksom književnih radionica na teritoriji Srbije, primećujem da je u poslednje vreme primetan porast broja istih. Pojedine zaista zahtevaju određenu sumu novca koju prosečan građanin ne može da izdvoji za nešto što mu se kasnije finansijski neće isplatiti, niti ga zasigurno učiniti piscem. S druge strane, velike su šanse da će se pisac demotivisati pre samog pristupa radionici činjenicom da neke od njih bije glas opasnih mesta kojima je zadatak da kod pisca početnika osujete svaki pokušaj bavljenja pisanjem. Što se nedostatka želje za promenom stila pisanja tiče (ukoliko je, naravno, promena potrebna), taj nedostatak proizlazi iz prethodnog koliko god to bilo paradoksalno.

Pored ovih skupocenih, nailazimo i na neke neprofitabilne, koje uglavnom srećemo na Internetu, a koje imaju isti cilj, ali malo slobodniji pristup. To nužno ne isključuje kvalitet i posvećenost učesnicima, naprotiv – iako je neprofitabilno, često se susrećemo sa vrlo predanim radom učesnika i učenika, a neretko vidimo i dobar rezultat ovakve interakcije.


Jedan od ključnih ljudi radionice Znak Sagite, pisac Boban Knežević objašnjava zbog čega ljudi nerado pristupaju ovoj radionici, i u kojoj meri greše zbog toga - Dugo vremena diljem Interneta se širi glas da je Znak Sagite mesto gde se oni koji nešto znaju o pisanju izruguju onima koji znaju manje, ali to zapravo nikada nije bilo tako. Svako ko je došao i zatražio bilo koju vrstu pomoći ili učešća u svom radu, redu i napredovanju, bio je ispoštovan. Znak Sagite forum je ozloglašen među piscima-početnicima kao mesto gde će doživeti najstrašnija poniženja i izvrgavanja ruglu. OK, bilo je verovatno i toga; bilo je naglašeno negativnih kritika, ali šta smo ipak dobili pozitivno? Kriterijum se podigao na viši nivo i možda su neki pojedinci odustali od daljeg pisanja, ali oni koji su ostali i koji su im se pridružili su jedna silina u nastajanju.


Određena tema, broj karaktera i žanr

U gotovo svim književnim radionicama je tema omeđena, a neretko i broj karaktera, kao i žanr. Zašto je to dobro? Pre svega, pisac mora da savlada razne izazove, i na taj način prepozna šta mu “leži” a šta ne. Čak bi bilo dobro usredsrediti se na ono što mu u tom trenutku ne odgovara, i ako tu postigne zadovoljavajući uspeh, velike su šanse da je na pravom putu.

Isto je sa brojem karaktera. Nije jednostavno svaku temu smestiti u isti broj karaktera i ispoštovati (ili opovrgnuti) moguća pravila pisanja.


Književna igraonica


Često se ove radionice pretvore u prave igraonice, što može biti samo plus u odnosu na nešto strogo formalno s neprivlačnim pristupom. I mi smo svojevremeno na Filoblogiji imali proznu igru  i to je bio jedan od načina da se pisci i čitaoci oslobode i napišu nešto o čemu možda nikad ne bi pisali.

Samo postavljanje teme kao nečeg već određenog treba prihvatiti i kao igru (ozbiljnu igru) i odgovoriti na nju u skladu sa mogućnostima.


Kriterijumi za ocenjivanje i usmeravanje pisaca u radionicama 


Kriterijumi se razlikuju od osobe do osobe, zavise od obrazovanja i čitalačkog iskustva. U pojedinim književnim radionicama glavnu reč vode pisci, dok su u drugim to profesori i teoretičari književnosti koji se možda nikad nisu okušali u pisanju. Zoran Živković je dobar primer pisca koji istovremeno odlično vlada teorijom književnosti, zbog čega je njegova radionica jedna od najpopularnijih.

Dokle god neko ne pokušava da vam nametne svoj stil (što je, priznaćete, nemoguće), i pažljivo čita vaša pisanija, pokušajte da razmotrite sugestije i kritike koje su vam upućene.

Postoje i javna mesta gde je svim prisutnim dato da komentarišu prispele radove (forum Znak Sagite, ali i srodni forumi, pa i ovaj blog) i gde svako može da da svoj sud o određenom delu. Spisateljica Ivana Milaković (takođe učesnica pomenutog foruma i radionice) o tome kaže sledeće:

Ono što svako može da učini jeste da kaže da li mu priča glatko teče ili "štuca", da li mu je bilo dosadno ili zanimljivo, da li su likovi uverljivi, da li njihova motivacija fercera, kakvi su ritam i tempo priče, da li mu se rečenična struktura čini dobrom ili tu nešto štrči, postoji li unutrašnja logika u priči ili ne, jesi li osetio neke emocije tokom čitanja ili si ostao 'ladan na sve pa makar u priči klali bebe... To sve može da bude subjektivan kont, ali ako petoro ljudi za neku priču kaže da su likovi neuverljivi, onda bi to autoru moglo nešto da znači.

Plus, tokom takvih razmišljanja o priči i davanja komentara, i sam posmatrač ili čitalac uči šta funkcioniše, šta ne, i onda to može da primeni na sopstveno pisanje.

Što se zbunjenosti autora jer dobija oprečne komentare tiče, i dva profesionalna književna kritičara mogu da daju oprečno mišljenje, nema to veze sa nedostatkom iskustva. Na autoru je da proceni koliko mu određeno mišljenje pomaže u unapređenju zanata.


Književna čitaonica

Ovo proizlazi iz prethodnog citata i tiče se onih posmatrača koji mogu da komentarišu, a ne žele da učestvuju u pisanju. Iz komentara drugih priča se uvek može naučiti nešto novo, pa čak i kada je čitanje u pitanju. Pažljivije ćete čitati i obraćati pažnju na nešto na šta ranije možda i niste, tim pre što je dat određeni zadatak koji treba ispuniti.

Dakle, kvalitetno čitanje vodi kvalitetnom pisanju, a vežba i igra doprinose istom u bitnoj meri.