1.11.10

Prozna igra

Uvek sam volela da se igram pisanja, znate ono kada dvoje ili više ljudi zajedno pišu pesmu ili priču, tako što se nadovezuju jedno na drugo. Maša mi je, kad smo se rekonektovale na fejsbuku, poslala pesmu koju smo tako napisale na času istorije u gimnaziji. Užasno me je obradovala: potpuno sam na to zaboravila. U ranim studentskim danima sam sa Lukom i Milicom pisala neke esejističko-prozne fantazije...


To doba za mene predstavlja neki prošli život. Sa druge strane, opet bih da se igram. Hoćete li da se igrate sa mnom?

Evo šta sam zamislila - prepisaću početak neke pripovetke koje nema na internetu, a onda ćemo svi da se nadovežemo na nju, svako da na svom blogu napiše svoju varijantu sredine i kraja. Ako želite da se igrate, a nemate blog ili vam se, kao meni, takvi prozni "ispadi" ne uklapaju u koncepciju postojećeg bloga - pošaljite mi priču na mejl filoblogija@live.com i sve ću objaviti na posebnom blogu. Onda ću, za desetak dana, napisati post sa linkovima ka svim tekstovima i, naravno, celu priču kojoj smo ukrali početak.

Kada sam birala priču, shvatila sam da postoji problem: mi se razlikujemo, različito pišemo, svako ima sopstvene opsesije i omiljene teme. Možda bi bolje bilo da odaberem tri priče, pa neka svako izabere na koju će se nadovezati. Nešto kao tri teme za pismeni.

Prva priča počinje ovako (svako za sebe nek joj da naslov):
Sedim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahteve u bilo kom smislu mogao s pravom da postavim. Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. - Istina, to niko i ne  zahteva od mene, ali to je svejedno.(...)
Druga priča:
Bilo mi je zlo - užasno zlo od tih dugotrajnih muka, a kad su me napokon odvezali i dopustili mi da sjednem, osjetio sam kako gubim svijest. Osuda - strašna osuda na smrt - bila je posljednja razumljiva rečenica koja mi je doprla do ušiju. Nakon toga glasovi inkvizitora kanda su se rastopili u nejasan žamor. To mi je izazvalo u glavi pomisao na revoluciju.(...)
Treća priča, pardon, drama:
Makarov: Ovde, u knjizi, piše sve o našim željama i njihovim ispunjenjima. Pročitaj ovu knjigu, i shvatićeš kako su tašte želje naše. Isto tako, shvatićeš - kako se lako ostvaruju tuđe želje, i kako je teško ispuniti svoje.
Petersen: Nešto si mnogo počeo svečano da mi govoriš. Tako govore indijanske poglavice.
Makarov: Ova knjiga je takva - da o njoj treba i govoriti uzvišeno. Štaviše, i kad razmišljam o njoj, ja skidam kapu.
Petersen: A pereš li ruke, pre nego što dodirneš tu knjigu.(...)

To je to. Jedva čekam da vas čitam :)

UPDATE: Lista vaših proznih igrarija nalazi se u sidebaru, odmah ispod twitter gadgeta. Igra nema rok trajanja - možete dodavati nove priče u svako doba, ali ću početkom sledeće nedelje napraviti presek i predstaviti sve do tada prispele priče u jednom postu. Posle toga će početi neka nova igra...