13.9.10

Neformalna istorija pisanja o kreativnom pisanju - for dummies :)

Ovaj post delimično predstavlja odgovor na Gradivin komentar povodom prethodnog teksta. Gradiva se zapitala kada se tačno počelo sa ozbiljnim proučavanjem književnosti. Pitanje je zanimljivo i u kontekstu istorije kreativnog pisanja, jer su čak i prve knjige o književnosti bile pune uputstava za pisanje. Mislim da nije loša ideja, za početak, napraviti kratak pregled istorije proučavanja ne samo književnosti, nego (kreativnog) pisanja uopšte. Oznaka "for dummies" znači da ne pišem samo za Gradivu, niti samo za studente književnosti (mislim da bi mogao da im bude koristan, ali samo kao uvod, za dalje - u biblioteku! :), nego za veći broj ljudi koji žele da znaju nešto o ovoj temi, dakle bez suvišnih informacija. Neću da smaram. U isto vreme, konačno ću da opravdam reč filologija sadržanu u naslovu bloga - filo(b)logija.


Istorija književnosti nastaje kasno, kao posledica romantičarskog shvatanja istorije, ali zato književna teorija i kritika, kao i stilistika, beleže neverovatan kontinuitet od antike, preko srednjeg veka do danas, mada su se drugačije zvale. Platon i Aristotel su se sa krajnjom ozbiljnošću bavili književnošću, mada je jedino prvi bio i pisac koji je razvio sopstvenu književnu formu. Književnost je imala ogromnu ulogu u celokupnom životu slobodnog čoveka (izvođenje tragedija bilo je vezano za religijske praznike i imalo ogromnu vaspitno-socijalnu ulogu), pa su se i politički teoretičari (opet Platon) morali njome baviti sa puno poštovanja. Aristotel je pak bio jedan divan čovek koji je sistematizovao sva dotadašnja znanja iz raznih oblasti, kako bi do nas stigla upakovana s mašnicom. On se sa jednakom pažnjom bavio poetikom (tj. teorijom književnosti) kao i npr. etikom ili metafizikom. Po njemu, književnost je oblast istog ranga kao filozofija, dok su obe "iznad" istorije (prve dve se bave opštim, a istorija pojedinačnim). I dok je Platon čitavu umetnost posmatrao sa ontološkog stanovišta (tj. prema načinu i stepenu postojanja), kao mimezu mimeze, podražavanje podražavanja, Aristotel je sa do tad nezabeleženom preciznošću zabeležio sve zajedničke osobine velikih umetničkih dela, pre svega tragedije. Sve je zapisao - kakav (treba da) je način podražavanja, kakva (treba da) je radnja, kakvi (treba da) su likovi - i to na takav način da je dugo izgledalo kao da je potpuno nemoguće nešto bitno dodati ili oduzeti: Aristotelovi naslednici, počev od, pomenutog u prethodnom postu, Horacija, preko srednjevekovnih mislilaca, do književnih teoretičara francuskog klasicizma - samo su modifikovali detalje neprikosnovenog Aristotelovog dela. Interesantno je da, nakon Aristotela, niko nije napisao veliku tragediju sve do Šekspira...

Najveći deo pitanja koja se tiču kreativnog pisanja, u antici i srednjem veku proučavao se u okvirima poetike (teorije književnosti) i retorike. Oblast proučavanja retorike doduše nije bila pisana reč, nego oratorstvo, govorništvo, oralna disciplina, ali, kao prvo, ti govori su se zapisivali i, kao drugo, retorika je opisivala i uređivala upravo one elemente jezika koji stoje u najtešnjoj vezi sa kreativnim pisanjem - upotrebu stilskih sredstava i figura... Ne zaboravimo da je u to vreme celokupna književnost bila pisana u stihu, tako da se može reći i da je oblast izučavanja poetike bila poezija, a retorike - proza.

U svim vremenima pitanja vezana za proučavanje pisane reči bila su važna, u svim epohama književnost je bila veoma cenjena, samo je trebalo da bude pisana po ukusu svog vremena, najčešće prema određenim uzorima iz prošlosti. Spomenuli smo koliko je dalekosežan bio Aristotelov uticaj. Sad ćemo naglasiti i da su se najveći srednjevekovni teolozi predano bavili estetikom i teorijom književnosti, kao i da su Aristotelovu Poetiku stavljali na pijadestal. Crkva je oduvek pribavljala legitimitet svojim učenjima na osnovu nekih starih tekstova, koje je pak tumačila na sebi svojstven način. Aristotelovo učenje o svrsi tragedije (ona ...izazivanjem osećanja sažaljenja i straha vrši katarzu...) očigledno im je dogovaralo. Međutim, Aristotel je (postoje o tome pisana svedočanstva) napisao i drugi deo Poetike, fokus je bio na komediji i, po svemu sudeći, govorio je o tome koliko su smeh, pa čak i izrugivanje dobri za čoveka. Niko ne zna šta se dogodilo sa tom knjigom, vrlo je moguće da ju je spalio neki namćorasti bibliotekar - o tome je Umberto Eko napisao roman.

Da skratimo priču, renesansa je donela mnogo novina i doprinela naglom razvoju svih nauka, pa i nauke o književnosti, da bi se, u sledećoj epohi - klasicizmu - teoretičari opet vratili Aristotelu. Romantizam je cenio kreativnost i konačno se obračunao sa starom poetikom i retorikom - došlo je, prvi put u istoriji, do prekida kontinuiteta u proučavanju književnosti, izmišljen je istorijski relativizam (učenje prema kojem svakom delu treba prići sa merilima iz njegovog vremena) prešlo se na spoljašnje tumačenje, i nekako se sve do dvadesetog veka niko više nije ozbiljno bavio strukturom samih dela, a onda je došlo do približavanja nauke o književnosti i nauke o jeziku te se dogodio bum - ruski formalizam, francuski strukturalizam, pa dekonstrukcija... To nas već ne zanima, bitnija nam je u ovom kontekstu jedna druga dvadesetovekovna tendencija - demokratizacija i komercijalizacija znanja, kao i pretvaranje znanja u umeće - tako se od proučavanja književnosti došlo do kurseva kreativnog pisanja. Kreativno pisanje danas postoji i kao nastavni program na univerzitetima, mada je zanimljivo da je ta pojava specifična za englesko govorno područje - nemam saznanja o tome da kurs kreativnog pisanja na akademskom nivou postoji npr. na nekom francuskom ili nemačkom univerzitetu (molim, ispravite me ako grešim). Kod nas postoji neformalno, izvan katedri za književnost. Autorka ovih redova jeste diplomirala književnost i teoriju književnosti, ali njeno zvanje ipak nije "diplomirani književnik" nego "diplomirani filolog". Videćemo šta će se još dešavati na tom polju, do tada - za nestrpljive - obećavam nekoliko mnogo zanimljivijih tekstova...