19.9.10

Kreativno pisanje: pisanje romana - kako piše Umberto Eko

Onaj ko piše (ko slika, ili vaja, ili komponuje muziku) uvek zna šta radi i koliko ga to košta. Zna da mora rešiti neki problem. Može se desiti da su polazišta u tmini, u nagonu, u opsesiji, da budu pusti hir, ili uspomena. No potom se problem rešava teorijski, ispitivanjem građe na kojoj se radi - građe koja ispoljava vlastite prirodne zakone, ali ujedno sa sobom donosi i sećanje na kulturu kojom je nabijena (što je odjek intertekstualnosti).
Kada nam autor izjavi da je radio u izlivu nadahnuća, on laže.
(Umberto Eko, Postile uz "Ime Ruže")


Da li ste nekada, makar potajno, poželeli da napišete roman? Ta privlačna zamisao, sa gotovo jednakom učestalošću, javlja se kod pasioniranih ljubitelja književnosti, kao i kod ljudi koji su pročitali svega knjigu ili dve u životu, ali ih uzbuđuje ideja da na taj način podele sa svetom nekakvu svoju životnu priču. Moj cilj je da, putem ovog i sledećih tekstova, ohrabrim ljude iz prve i obeshrabrim one iz druge grupe - ne potpuno i ne zauvek, samo da ih navedem da prvo malo čitaju; u svakom slučaju, imam dobre namere.


Umberto Eko
Pre nego što osetite nemoć pred belinom papira ili monitora, ne bi bilo loše da znate da ni veliki majstori proze nisu prosto sa lakoćom nizali rečenice: pred njima su bili veliki, ambiciozni projekti, kao i problemi koje je trebalo rešavati inventivnim stilskim sredstvima, svaki put na drugačiji način. Srećom po nas, mnogi od tih pisaca ostavili su za sobom i neke zabeleške o tom mukotrpnom procesu. Ponoviću još jednom da ne postoje univerzalna pravila dobrog pisanja i da svaki veliki roman jeste svet za sebe, ali to ne treba da nas spreči da učimo iz iskustava majstora. Za početak sam odabrala Umberta Eka, iz više razloga: prvo, zato što je on uspeo u onome što je, čini mi se, cilj svakog pisca - njegov roman "Ime ruže" odlikuje se u isto vreme nesumnjivom književno-umetničkom vrednošću i komercijalnim uspehom. Drugi razlog je to što u Postilama uz "Ime ruže" Eko razmatra niz esencijalnih pitanja vezanih za pisanje romana uopšte. Najzad, Eko je naš savremenik i ja ne poznajem ni jednu pismenu osobu koja se, na bilo koji način, nije susrela sa njegovim delom.


Stvaranje sveta

Elem, otkrio sam da roman, u prvoj instanci, nema nikakve veze sa rečima. Pisati roman je kosmološka rabota, poput one o kojoj kazuje "Postanje".

Od trenutka kad se javila apstraktna ideja o romanu, do dana kada je Eko konačno seo i počeo da piše "Ime ruže" prošlo je, ako ćemo mu verovati na reč, čitavih godinu dana. Trebalo je iskonstruisati čitav jedan svet, stvoriti privid fizičke opipljivosti, zamisliti sve likove i napisati im biografije, rekonstruisati duh vremena, pri tom voditi računa o svakom detalju, bez obzira da li se radi o replikama između likova, meteorološkim prilikama ili arhitektonici manastira. Tek nakon tih opsežnih priprema može se pisati "u jednom dahu". Moramo u potpunosti savladati građu kako bismo je predstavili sa lakoćom i u materiju uneli život. Evo kako se Eko pripremao, a kako je realizovao pisanje o jednom seksualnom činu - u pitanju je izuzetno uspela intertekstualna igra:

Kadar iz filma "Ime ruže" Ž. Ž. Anoa
Jasno je da se scena snošaja u kuhinji u potpunosti zasniva na citatima iz religioznih tekstova, počev od "Pesme nad pesmama pa sve do svetog Bernarda i Žana de Fekana, ili svete Hildegarde od Bingena. Ili je, barem, to primetio i onaj ko nije upućen u srednjovekovnu mistiku, ali ima sluha. No kada me neko sada pita odakle su ti citati i gde završava jedan i počinje drugi, više ne umem da mu to kažem.
Naime, imao sam na desetine kartica sa svim tekstovima, tu i tamo stranice iz knjige, i fotokopije, mnogo fotokopija, daleko više nego što mi je posle trebalo. No kada sam pisao ovu scenu, napisao sam je u jednom dahu (tek sam je kasnije brusio, kao da sam preko nje naneo sloj boje, da je ujednačim i da se manje vide šavovi). Dakle, pisao sam, imao sam sve tekstove kraj sebe, razbacane bez ikakvog reda, i bacao sam pogled čas na jedan, čas na drugi, prepisao bih neki odlomak, a onda ga odmah spajao sa nekim drugim. Ovo sam poglavlje, u prvoj verziji, napisao brže nego sva ostala. Kasnije sam shvatio da sam to pokušavao da prstima pratim ritam snošaja, što znači da nisam mogao da se zaustavljam kako bih odabrao pravi navod. Merilo pravog navoda na datom mestu bio je ritam u kom sam ga sastavljao, pogledom sam otpisivao one koji bi zaustavili ritam prstiju...


Pripovedač

Može li se izjaviti "Bilo je lepo jutro poznoga novembra" a da se čovek ne oseti kao Snupi? A kada bih to stavio u usta Snupiju? Naime, kada bi ono "bilo je lepo jutro..." rekao neko ko to s pravom izjavljuje, zato što se u njegovo vreme moglo to učiniti? Maska, eto šta mi treba.

Narator nije autor. Naravno, kada je u pitanju "Ime ruže" to je više nego očigledno, Eko se poslužio višestrukim posredovanjem, uveo nekoliko narativnih instanci, zamišljenih posrednika između autora i čitaoca. Čak i u najočiglednijem pripovedaču, Adsu, kriju se dva naratora: naivni iskušenik i stari monah koji piše memoare. Pripovedač je osnovno sredstvo pripovedanja, treba ga što promišljenije iskoristiti, jer nije svejedno ko izgovara neki tekst. O ovome sam pisala u interpretaciji "Imena ruže".


Čitalac

Značenje neke poruke, osim samog teksta te poruke, određuju i subjekt koji je izgovara (piše) i primalac (čitalac). Autor je potpuno slobodan da stvori idealnog naratora, ali može li da stvori idealnog čitaoca? Zapravo, može, kaže Eko.
No kada pisac planira nešto novo, kada projektuje drugačijeg čitaoca, on neće da bude istraživač tržišta koji popisuje izražene zahteve, nego filozof koji stiče uvid u duh vremena. On hoće da vlastitoj publici otkrije ono što bi ona trebalo da želi, iako to ne zna. On hoće da samom sebi otkrije čitaoca.
Kada je roman jednom završem - pisac više ne postoji, tj. ne može i ne bi trebalo da se meša u percepciju svog dela. Trebalo bi da autor napiše i umre. Da ne bi ometao tekst u hodu.


Valentina Đorđević