19.4.10

Tomas Man, TONIO KREGER, odlomak

Suprotno običaju i mojim blogerskim principima (ukoliko takvi postoje), danas objavljujem post koji se sastoji od samih citata, bez objašnjenja. Međutim, imam za to valjan razlog  - pišem esej o "Toniju Kregeru" za Interpretacije i moram da vas nagovorim da odmah pročitate Manovu novelu. Evo, dakle, jednog odlomka o odnosu umetnosti i života:




"Tonio Kreger", prvo izdanje


Pre pet minuta, nedaleko odavde, sreo sam jednoga kolegu, Adalberta, novelistu. "Prokleto da je ovo proleće!" rekao je on svojim iskidanim stilom. "Ono jeste i ostaje najstrahovitije godišnje doba! Može li da vam se začne i jedna pametna misao u glavi, Kregeru? Možete li spokojno izraditi i najmanju poentu ili efekat kad vam se širi po krvi neko nepristojno golicanje, i kad vas uznemiruje mnoštvo senzacija kojima tu nije mesto? Ako ih pak ispitate, iščaure se kao skroz trivijalne i neupotrebljive ludorije. Što se mene tiče, ja idem u kafanu. To je neutralno zemljište, netaknuto promenama godišnjih doba, znate, ono tako reći predstavlja izdvojenu i uzvišenu sferu literature, tamo je čovek sposoban samo za otmenije misli..." A on ode u kafanu: a možda je trebalo da i ja pođem s njim.

(...) kako je taj čovek čvrst i ponosan. "Proleće je najstrahovitije godišnje doba", reče on i ode u kafanu. Jer čovek mora znati šta hoće, zar ne? Vidite, i mene proleće čini nervoznim, i mene zbunjuje mila trivijalnost svih onih sećanja i osećanja koje budi; samo što me to ne može navesti da ga zbog toga grdim i da ga prezirem; jer stvar je u tome što se ja pred njim stidim, što se stidim pred njegovom čistom prirodnošću i pobednom mladošću. I ne znam da li da prezirem Adalberta ili da ga omalovažavam, stoga što ništa o ovome ne zna...

Loše se radi u proleće, to je istina, a iz kojeg razloga? Jer se oseća. I jer nije nikakav majstor onaj koji misli da stvaralac sme osećati. Svaki pravi iskreni umetnik samo se smeška kad čuje tu naivnu zabludu nadrimajstora, smeška se možda melanholično, ali se ipak smeška. (...) Ako vam je odviše stalo do onoga što imate da kažete, ako vam srce za to odviše toplo kuca, možete pouzdano računati na potpun fijasko. Postajete patetični, postajete sentimentalni, kao delo vaših ruku javlja se nešto tromo, nezgrapno ozbiljno, nesavladano, neironično, nezačinjeno, dosadno, banalno - a kraj svemu je ravnodušnost kod sveta, a kod vas razočaranje i jad...

___

Tomas Man, Tonio Kreger, prevela Anica Savić-Rebac, Rad, Beograd, 1965.


UPDATE: esej je ovde.